Траварице браће Томашевић из Пријепоља

 

 

 

 

 

Дуж једне и дуж друге обале реке рашће разноврсно дрвеће с јестивим плодовима. Лишће му неће венути нити ће му плод нестајати. Сваког месеца рађаће нови плод, јер му вода дотиче из светилишта. Његов плод биће за јело, а лишће за лек.        (Књига пророка Езекиела)

 

Биљке су се додавале у јак алкохол од кад постоји дестилација. Одмах се приметило да лековите биљке у додиру са алкохолом ослобађају лековита својства, да се та својства у тој средини појачавају и чувају дуже времена. У нашем народу ракија се одувек користила у медицинске сврхе. Шљивовица с травама или бобицама, лозовача с додатком свакојаког сушеног планинског биља, јабука са сувим ароматичним гранчицама… Листа иде у недоглед, јер природна је ризница биљака пребогата. Савети да се „стави мало ракије на болно место“ или да се „попије једна ракија против тегоба“ најчешће су се односили на траварице.

Траварице нарочито пријају када је у њиховој основи добра шљивовица и када су траве имале времена да се сједине и саживе с ракијом чије су карактеристике обогатиле. Шљива са својим органолептичким карактеристикама добар је домаћин травама, у том споју ствара се право ароматско благо српске ракијске сцене. Управо такве ракије пили смо и анализирали овог лета.

Све је почело када је један од аутора и уредника блога Ракија, углавном посетио дестилерију Огњена у Пријепољу. Дружење с власником дестилерије и његовом сјајном породицом уз врхунске ракије један је од најлепших утисака овог лета. Јела се домаћа храна која је у овом крају Србије највећи бренд, кајмак, сир, хељдопита, качамак, пршута. Пиле се шљивовице, јабуковаче, крушковаче и траварице. Може се рећи да смо упаривали храну и ракију на најсрпскији могући начин. Утиске са те дегустације данас делимо са вама.

Иначе, Огњена је позната дестилерија из Пријепоља, ветерани су ракијске сцене, једни од покретача свега оног позитивног што имамо данас на њој. Најпознатији су по својим врхунским шљивовицама и јабуковачама, са тим ракијама су почели, оне су карактеристика пријепољског краја, њихов квалитет служи на понос Вукосаву и Милошу Томашевићу. Ми волимо и њихову дивљу крушку, али нам се посебно свиђа занимљива и узбудљива палета њихових траварица. Ракије су у основи старе шљивовице у које се додаје концетрован сируп илити тинктура од биљака. После се ракија додатно стабилизује и даје јој се времена да постане заокружено и компактно пиће.

Браћа Томашевић производе врхунску линцуру, кантарионку, траварицу и нановачу. За ову прилику ћемо се концентрисати на нановачу и кантарионку, пили смо их у неколико прилика, у различитим добима дана, на различим надморским висинама.

 

 

Кантарионка

Кантарион је, иначе, у народу познат као „лек за све“. Зову га још и госпино цвеће, а у ракију се ставља одувек. За ракију се користе млади, тек процвали, цветови од којих се прави тинктура.

Боја: златно браон, боја махагонија

Мирис: опојан и раскошан. Мирис зрелих шљива, коже и дрвета у комбинацији са мирисом планинског кантариона. На тренутке топљена чоколада и карамел шећер са млеком.

Укус: ракија није сирупаста, односно нема ништа конфекцијско у себи, не подсећа на сирупе за кашаљ из детињства. Ово је чест случај са нашим траварицама, али не и са овом. Ово је квалитетнији и комплекснији производ. Има импресију чаја, као да пијете густ концетрат чајева са бабиног тавана, може се рећи да је ликераста ракија, нешто као српска верзија јегера. Негро бомбоне, слатко од купина, орах. Кантарион је дефинитивно моћна биљка, њена арома може да замени десетине других биљака.

Закључак: све препоруке за ову ракију, одлично прија преко лета, а једва чекамо да је опробамо у хладним данима. Јачина јој је 40 процената алкохола и одлично јој одговара, остала је суптилна и алкохол није надјачао племените одлике коју трава даје. Афтер је нешто краћи, али су ароме које добијете током пијења вредне ваше пажње.

Оцена - Злато - 90 од 100 бодова

 

 

 

Нановача

Нана (mentha piperita) у народу позната још и као метвица или коњски босиљак. Нана је веома миришљава биљка која достиже висину од 80 центиметара, а најчешће се користе листови. Етарско уље којим је нана богата делује тако што испрва греје и има љут укус, а затим почне да хлади јер брзо испарава. Нана се у народу одувек користила за смирење, против главобоље, грчева у стомаку, али и код прехладе и промуклости. Ракија од нане делује благотворно на нервни систем, посебно прија дугогодишњим пушачима којима пружа пријатан осећај хлађења дисајних органа. Може се пити пре јела као аперитив, али и после јела јер се лепо слаже уз црну кафу или чај. Нановача браће Томашевић једна је од ретких на нашем тржишту. Да видимо како смо њу доживели.

Боја: блеђа од своје сестре кантарионке, зеленкасто жута нијанса.

Мирис: јасно хербалан одмах на почетку, као да се шетате кроз поље нане. Веома свежа импресија, благо петролејска и цветна. На крајевима мириса бибер.

Укус: свежина је кључни термин за опис ове ракије, како на мирису, тако на укусу. Врхунска ракија за јутарње буђење уз кафу. Тешко да има бољи избор за тај ритуал. Нана, мед, бибер, суве шљиве. Како се укус развија постаје цитруснији и слађи. Паљиве бомбоне, благи кокос и бергамот.

Закључак: одлична ракија, добро избалансирана и сјајно уклопљена. Мирис и укус слажу се и чине целину. Пријатна је за пијење, освежава и прочишћава дисајне органе. Није превише отишла у траву и биље, задржала је своје ракијске карактеристике. Прија у свако доба дана, може бити и аперитив и дижестив. Свака препорука.

Оцена - Злато - 91 од 100 бодова

 

 

 

Ракијашко-вински викенд у Неготинској крајини

 

 

 

У нашој претходној рецензији поменули смо да се надамо да ћемо бити у прилици да посетимо манастир Буково и Крајину у скорије време, али нисмо се баш надали да ће се то десити за само неколико дана по објављивању приче о лози из овог манастира. Наиме, пријатељи блога Ракија, углавном позвали су нас на ракијашку и винску авантуру по Тимочкој крајини с посетом винском фестивалу Wine Jam на Рајачким пивницама.

 

 

Пријатељи блога познати су познаваоци ракије, редовни пратиоци блога Ракија, углавном и људи из бизниса с ракијом и винима. Наша дружина састављена од четири члана личила је на екипу жигосаних из познатог филма, било нас је разних професија, говорили су се разни језици и дискутовало се на разне теме. Кренули смо дунавском магистралом уз посете Голупцу, Доњем Милановцу, кафанама поред Дунава и винаријама на брежуљцима око Неготина.

Посетили смо винарију Матаљ, пили њихово сјајно вино, свратили до винарије Фрунза и пробали ракије које ова кућа производи, јабука се показала као најбоља и најпостојанија. На крају првог дана дошли смо у Рајачке пимнице и укључили се у велику винску журку где људи играју, певају, пробају ракије и вина, слушају добру музику. Сам фестивал управо се зове у складу с понашањем посетилаца - Дани вина и лепог расположења које организује удружење Млади са Рајачких пивница у сарадњи с Wine Jam. Све похвале за Кику и Аћима, њихова прича је пуна живота и даље мотивише и плени.

 

 

Наша екипа се у неко доба упутила даље, преспавали смо у винарији на самој граници са Бугарском и та сјајна винарија је једно од најбоље чуваних тајни срспког винаства. Ујутру смо пробали њихове ракије и вина и одушевили се. Винарија се зове Радуловић, води је старији брачни пар повратника из Норвешке, имају велике винограде црних и белих сорти грожђа, праве одличан вињак и лозу. Све је на бази грожђа, али све је и сами квалитет. Иако није било шљивовице, није нам пуно недостајала. 

 

 

После подне, другог дана, имали смо невероватну дегустацију у манастиру Буково. Овај манастир права је оаза духовног живота, рада, посвећености и вере, поред развијеног духовног живота о коме говоре хиљаде посетилаца и ходочасника. Кроз винарију и дестилерију провео нас је, сада већ легендарни, монах Платон. Млад монах али наоружан знањем и вољом која се ретко среће. Наравно, ту су таленат и љубав. Без тога не иде. Од ракија пробали смо тек испечену шљивовицу од ранке и пожегаче која је толико квалитетна, сјајно урађена и укусна, да већ може у боцу. За људе који не воле „жуте“ ракије. После смо пили основну верзију шљивовице која се многоструко побољшала у односу на њене основне верзије од пре десетак година. Сада је то врхунска ракија којој ћемо се посветити у будућности. 

Највише су нам се допале премијум верзије. Што је негде и нормално, али опет подсећам да су премијум верзије ракија, из сваке дестилерије, пре свега за искуне познаваоце и дегустаторе. Морамо да препоручумо основну верзију шљивовце старе три године и лозу од црне тамјанике за оне који тек крећу са давањем шансе ракији. Увек треба кренути од основног производа ка комплекснијим и захтевнијим.

Пили смо шљивовицу из 2013. године и о њој ћемо писати у будућности. Комплексна, а опет питка, карактерна, а ипак блага и доброћудна. Право ремек-дело на ракијској сцени. Права манастирска, носи квалитете људи који је праве. Ракија без гордости, претеране амбиције и претенциозности. А заслужује сваку похвалу.

 

 

 

Поред ње, пили смо вињак Бук стар седам година. Овде је битно напоменути да је читава задња страна манастирског имања обложена бурадима где на отвореном старе шљивовица, вињак и калвадос овог манастрира. Сва бурад су од 225 литара, изложена су свим атмосферским приликама сем директне кише и деле климатску судбину целог краја у коме одлежавају. Кад је монасима вруће и ракији је вруће, кад је хладно, хладно је, кад је влажно, тако је - како је. Вињак није управо то што пише, нема додавања бонификатора, заслађивања, претварања нашег вињака у француски коњак. Подсетићу поново да све велике коњачке марке и брендови имају свој јединствен бонифкатор који на крају додају свом пићу градећи му јединствен карактер Овде код нас тога нема, ракија од вина лежала је седам година у храсту. И сад је пред нама. 

 

 

Права посластица била је сачувана за крај,  манастирски калвадос прављен од манастирских јабука које доносе и поклањају верници. Наиме, у овом крају  обичај је да се манастир дарује, па се деси да верници поклањају јабуке у великим количинама. Када се накупило јабука, монах Платон оцедио је сок, испекао ракију и ставио је да одлежава у храстовини. Резулатат је магичан. Уз овакву ракију од јабуковог сока покрећу се сјајне приче, дух полети као игуману Стефану у Горском вијенцу када каже:  

 

„Млади синко, лијепи Владико

само собом ноћас је весело,

а душу сам натопио капљом

па се стара игра поврх вина

ка блиједи пламен по ракији.

То ми каткад старцу буди кости,

спомене их на младе године.“

 

Наша екипа није била састављена од старих људи, младе године су још ту, али ћемо ову посету и овај викенд памтити и препричавати и у поменутом позном животном добу. Ово је нешто што се не заборавља. Нека Бог поживи овај сјајни крај Србије и овај свети манастир и његову верну братију, од срца жели блог Ракија, углавном с пријатељима.

 

 

Буково – лоза од црне тамјанике

 

 

 

 

Када дођу врели летњи дани и кад све што пијемо захтева конзумацију на нижим темперетурама, тим блога Ракија, углавном воли да охлади ракију од грожђа, популарну лозу, и са чашом хладне изворске воде дочека врели јулски талас жеге. Некако, лоза иде уз лето, без обзира јесте ли на мору, планини, негде у природи или се одмарате у својој кући. За поменути летњи ритуал са хладном лозом и чашом воде поред ње, овог пута одабрали смо лозовачу манастира Буково из Источне Србије, недалеко од града Неготина.

Ово је занимљива ракија коју смо одавно хтели да прикажемо на страницама нашег блога, а направљена је од сто посто сорте црна тамјаника. Ово је јединствена мускатна деликатесна лозова ракија како кажу монаси који је праве: „са веома израженим мирисом тамјанике. Веома је пријатна и питка што се постиже пажљивом и лаганом двоструком дестилацијом и одлежавањем у инертним судовима у трајању од најмање две године“.

Цела прича са црном тамјаником почела је 2009. године када је игуман са монасимама манастира одлучио да набави садни материјал специјалног клона црне тамјанике из Пољопривредне школе Буково у Неготину. Ова сјајна школа заслужује да се о њој напише неколико речи јер важи за „чувара старих српских сорти грожђа“. У својим виноградима гаје багрину, црну тамјанику, смедеревку. Школа је основана 1891. године указом краља Александра Обреновића и звала се Школа за винодеље и воћарство. Од самог оснивања бавили су се очувањем сорти, борбом против болести, промовисали културу узгоја воћа и прављења вина и ракије. Црна тамјаника им је специјалност, сорта која се код нас помиње од 1887. године, а од које је направљено и најбоље вино европског сајма вина у Паризу 1937. године. Иначе, Неготинска крајина налази се у равници окруженој планинама Мироч, Црни Врх и Дели Јован са једне и Дунавом и Тимоком са друге стране, што условљава веома специфичну климу овог подручја која је изразито континентална и карактеришу је веома топла лета и хладне зиме. Идеална је за узгој винове лозе, вина су врхунска, ракије на бази грожђа, такође одличне. Од самих почетака поменута школа блиско сарађују са манастиром Буково, прво земљиште које је било у поседу школе добили су од манастира крајем 19. века.

 

Судбина је хтела да школа и манастир ступе у поновну сарадњу 2009. године када су Владика Јустин, игуман владика Иларион, а отац Дамјан економ, почели са садњом винограда црне тамјанике. Одлучено је да се сади црна тамјаника како би се првенствено радило вино за Свето причешће јер је то уско повезано са манастиром и са црквом. Међутим, други су се планови наметнули кроз праксу и дружење са овом специфичном сортом грожђа. Направљено је врхунско вино Филигран, а касније се пече и ракија, баш ова која је данас на блогу Ракија, углавном.

Што се тиче ракије која је пред нама, прави се тако што се после пресовања остатак вина и грожђа уз додатак воде поново пресује и претвори у воћни кљук који се остави да ферментише. Монаси су приметили да је црна тамјаника таква сорта да се једним пресовањем не може одвојити целокупно вино из грожђа. Понављањем процеса добија се одличан вински сок без покожице који брзо ферментише и од кога се добија сјајна ракија. Када се ферментација заврши ради се двострука дестилација, обарање на 40% алкохола и стабилизација која траје најмање две године. Резултат који се добије је следећи:

Боја: бистра ракија која после хлађења добија лепу уљасту структуру.

Мирис: мускатан, благ и пријатан. Помало уљаст, благе маслинасте ноте се могу осетити на почетку. Бибераст и цитрусан, касније слаткаст мирис свежих црних смокви.

Укус: свеж, цитрусан, благо трпак. Путераст, укус црног грожђа, слатког од смокви, путера на свежем хлебу. Јако укусна ракија, чак и кад је охлађена има раскошни буке у коме се ужива. Истина, мало краћи накнадни део укуса, али и то је у мери у којој треба да буде за безбојну ракију од грожђа.

Ракија нам се свидела, свака препорука за ову лозу, посебно када је напољу изнад 25 степени Целзијуса. Желимо да напоменемо да нам се ова ракија много више свидела од основне верзије шљивовице коју производи исти манастир, вероватно је то зато што нисмо љубитељи ракија од шљиве која су старила у храстовим бурадима у којима је пре тога старило вино. Лоза се лепо слаже с лаганом храном, посебно добро са воћем које исто тако треба да буде благо охлађено, ми смо је пили уз комаде хладне диње и уживали. Паковање је модерно и добро осмишљено, идеална ракија за поклоне људима до којих вам је стало. Надамо се да ћемо ускоро посетити манастир Буково и пробати остале производе из њихове палете врхунских ракија.

 

Оцена - Злато - 91 од 100 бодова