Дегустација ракија у резиденцији амбасадора Републике Србије у Аустралији

 

 

Трећег дана Ускрса 2025. године, у резиденцији Његове Екселенције, амбасадора Републике Србије у Аустралији, господина Радета Стефановића, одржана је дегустација српских ракија. Били су ту амбасадори више од десет земаља, људи навикли на мирисе страних кухиња, укус туђих вина, али не и на плодове српске земље сабране у чашу. Вођа овог сусрета био је Зоран Радоман, уредник блога "Ракија, углавном", који је својом причом водио госте кроз тајне српске капљице, без журбе и с поштовањем.

Све је почело, како то често бива, захваљујући вољи и енергији неколико добрих људи. Татјана из Мелбурна нас је повезала с амбсадором, њен супруг Дражен купио је дегустационе чаше и превезао нас до Канбере, а пре свега тога, нашао се и Братислав из фирме „Рас трејд“, који нам је несебично отворио врата свог магацина у Мелбурну. Из њега смо извукли пет ракија: Хуберт 1924 виљамовку, Бојковчанку златну шљиву, Гружанску златну нит стару девет година, затим шљиву Горду и Соколову шљивову препеченицу стару дванаест година. Није било лако изабрати. Хтели смо разноврсност, али не шаренило, а умереност је, као и увек, била кључ.

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                

У простору резиденције, уређеном с укусом који је говорио о земљи домаћина, ракије су служене баш наведеним редом. Уз сваку следећу чашу — нова прича. Уз сваку причу — залогај, спремљен по српској традицији, за трајну успомену. Разноврсне пите, салате и роштиљ, а на крају — колачи, штрудле с маком и орасима, као и неизбежне ванилице. Ракије су долазиле једна за другом, без журбе: прва — крушка виљамовка из дестилерије Хуберт 1924. Хрскава и чиста. После ње, шљивова препеченица Бојковчанка — јасна, снажна и препознатљива. Трећа је била Горда. Шљива, али другачија. За њено име Горда нисмо могли да нађемо прави превод, бар не на енглеском. Потом се појавила Гружанска златна нит — позната и девет година стара. А онда дође и последња: Стара соколова 12. Након што је провела дванаест година у тишини, у дрвеном бурету, нашла се сада у чаши.

И било је питања. На енглеском, али са знатижељом која нема језик: „Да ли су ово ароме стварно из воћа?“, питали су. Или: „С чим би се ово пило, у вашем крају?“ Било је инспиративно одговарати на оваква и слична питања људима који се вероватно први пут у животу сусрећу с воћним ракијама из Србије. Два сата пролете као трен. Гости су размењивали утиске, упоређивали укусе, држећи дегустационе чаше као да држе нешто што не би смело да се проспе. Српска ракија тог дана није била само пиће, била је и глас из једног далеког краја који је у  свету нашао оне који умеју да слушају.

Орнамент вишња

 

 

Можда вам је у ишчитавању књиге Ракијa промакло, али у пространим воћњацима некадашње Југославије, где се у врелим летима ширио опојни мирис зрелог воћа, вишња је, одмах након краљице шљиве и свеприсутне јабуке, заузимала треће место по бројности стабала.

А међу њима, попут скривеног бисера, налазила се облачинска вишња – сорта рођена у питомим пределима околине Прокупља, тамо где је, у насељу Облачина, 1959. године засађен први воћњак. И већ у другој години од садње, ова вишња почиње да дарује плодове, а у својој пуној зрелости, шест година касније, узвраћа природи издашно, приносећи чак и до тридесет тона по хектару. Њени плодови су ситни, али изванредног укуса, сочни и снажни аромом, слатки с примесом киселине, док се коштица лако одваја.

Било је логично, готово предодређено, да баш ова сорта, тако богата аромама и укусима, постане срце ракије Орнамент. У зависности од сорте и начина прераде, односно да ли се врши откоштичавање или не, мирис бензалдехида и цијановодоничне киселине прелази у дестилат. Међутим, вишњевача је једина ракија где чувена бадемаста ароматска нота није мана, већ је, напротив, веома пожељна. Та оштра и горкаста нота марципана пролази кроз све остале делове мирисног и укусног спектра који, поред воћних, сачињавају и ноте црне чоколаде и цимета. Иначе, од свих воћних ракија, вишњевача (као и трешњевача) садржи најмање штетног метанола, а разлог за то је низак проценат пектина у плодовима вишње.

У дестилерији МВП, дестилација вишњеваче обавља се на апрату с колонама, што унапред гарантује концентровану природну арому воћне ракије. Контролисано врење обавља се у анаеробним условима, један део коштица свакако се оставља и управо оне дају ноту бадема – марципана. Ипак, нешто је недостајало. Почетни дестилат, иако чист, био је сувише обичан, готово хладан, попут мермера који чека руке вајара. Тада су одважни људи ове дестилерије донели кључну одлуку:  ракији је било потребно још нешто – дах времена. Пустиће ракију да одлежи у бурету. Али не било којем, већ новом барик бурету, оном што ће му дати дубину и топлину. Након годину и нешто дана проведених у новом барик бурету, затим постепеног свођења на питку јачину од 40% алкохола, и хладне стабилизације, на свет је дошла ова чиста, квалитетна и веома питка ракија.

Боја: светлоћилибарна, бистра ракија.

Мирис: Вишња, трешња, сенка коштице која у себи носи препознатљиву арому моцарт-кугле и неодољивог марципана.

Укус: Вишње у горкој чоколади, нежна горчина, цветне ноте, ванила из дубине барика, а све то у савршеној равнотежи. Храст је ту, али ненаметљив, не гуши. Ова ракија је савршена уз десерте од тамне чоколаде и црвеног воћа, али је и сама  довољно снажна да исприча своју причу, без пратње. 

 

Оцена - Злато - 90 од 100 бодова